Svet

Kina i paradoks prosperiteta

Peglanje kineske zastave u jednoj od fabrika u blizini Pekinga

Časopis „Ekonomist“ je pokrenuo sedmični dodatak posvećen Kini. Ovo je prvi put da renomirani časopis izdvoji jednu državu na ovakav način, još otkad je 1942. godine počeo detaljno da pokriva SAD.

Ključni razlog za to je činjenica da je Kina postala ekonomska velesila te polako postaje i vojna sila koja je u stanju da uznemiri Ameriku. Međutim, interes za Kinu je vezan i uz njenu politiku: u njoj vlada sistem koji nije u skladu sa globalnim normama.

- Kina će fascinirati i uzburkati ostatak sveta na načine na koje to nije uspeo da učini ni post-ratni Japan, a verovatno ni Indija - piše Ekonomist.

Pre samo dvadeset godina Kina je bila daleko od svetske velesile. Nakon protesta na trgu Tiananmen koji su 1989.godine doveli do masakra, konzervativci su ugrozili njene ekonomske reforme i Kina se suočila sa međunarodnom izolacijom.

​​Početkom 1992., Deng Ksiaoping, vođa koji je inicirao progres, je krenuo na „južnu turneju“ po provincijama koje podržavaju reforme. Njegova zapanjujuća podrška reformama je odvela Kinu u moderno doba. Ekonomija se nakon toga nije osvrtala unazad.

U poređenju sa usponima i padovima bogatog sveta, progres Kine je bio konstantan. Ipak, društvo je uzburkano. Nedavni nemiri u Vukanu u Guangdongu, jednoj od provincija koju je Dang posetio pre mnogo godina, ovonedeljni etnički sukobi u Sečuanu u području Tibeta, sve veći strah od pada cena nekretnina, sve to su znakovi da centrifugalne sile čine posao Komunističke partije sve težim.

Instinkt ove partije, koji se izrodio iz godina uspeha, im je govorio da učvrste svoju poziciju. Kao rezultat toga su maltretirani disidenti kao što je Ju Jie, koji tvrdi da je mučen od strane tajnih agenata te je napustio Kinu i otišao u Ameriku. Ipak taj refleks će otežati posao Partije. Umesto toga oni trebaju usavršiti veštinu popuštanja.

Kineska treća revolucija

Dengove reforme su propalu političku ideologiju zamenile novim ekonomskim legitimitetom. Stranački kadrovi su započeli preoblikovanje Kine sa energijom i posvećenošću koje su naterala zapadnjake da počnu ceniti njihove male unutrašanje skrivene diktatore. Birokrati nisu samo reformisali kineska monstruozno neučinkovita državna preduzeća, već su uveli i meritokratiju u administraciju. Ekonomski rast koji je usledio, ima dosad nezapamćene razmere.

Ipak, da bi se rast nastavio, model ne može ostati isti i to zato što se menja i Kina i svet.

Kina se dobro izborila sa globalnom krizom. Ali da bi zadržala visoku stopu rasta, ekonomija se mora odmaći od investicija i izvoza ka domaćoj potrošnji. Ta tranzicija zavisi od pravednije podele plena. Trenutno kineske banke ulažu radničku štednju u državne kompanije, lišavajući radnike potrošačke moći i oduzimajući kapital privatnim kompanijama.

Vlada gubi kapital u ogromnim količinama pošto neki od faktora kineskog rasta, kao što su jeftino zemljište i radna snaga, postaju sve ređi. Oslobađanje finansijskog sistema bi dalo potrošačima više potrošačke moći i poboljšalo raspodelu kapitala.

Čak i trenutno blago usporavanje izaziva nemire. Mnogi ljudi smatraju da premalo državnog spektakularnog rasta dolazi do njih. Imigranti koji traže zaposlenje u gradovima su tretirani kao građani drugog reda, sa slabim mogućnostima zdravstvene zaštite i obrazovanja.

Oduzimanje zemljišta od strane lokalnih dužnosnika je veliki izvor ljutnje. Nezaustavljiva industrijalizacija truje ljude i useve. Porast korupcije uzrokuje bes. A besni ljudi mogu razgovarati jedni s drugima kao što nikad pre nisu mogli - putem interneta.

Opasnosti liberalizacije

Stranački funkcioneri navode povećanje nemira kao dokaz opasnosti liberalizacije. Migracije, kako navode, mogu biti izvor rasta, ali takođe i uzrok nestabilnosti. Radnički protesti otežavaju proizvodnju i ugrožavaju prosperitet. Trzaji građanskog društva su seme haosa. Funkcioneri su posebno osetljivi na ove opasnosti u godini kada će nova generacija lidera preuzeti moć.

Ta pristrasnost prema kontroli je razumljiva i nije zasnovana samo na vlastitim interesima. Patriote mogu uverljivo tvrditi da većina ljudi ima dovoljno prostora da žive kao pojedinci i da više cene stabilnost nego prava i slobode. Uostalom, Arapsko proleće nije imalo velikog odeka u Kini.

Ipak, postoje prava koja Kinezi očito žele. Radnici imigranti bi želeli da zadrže svoje ograničeno pravo na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i penzije dok se kreću širom zemlje.

Sloboda organizovanja bi mogla pomoći, a ne ometati ekonomski rast zemlje. Sindikati pomažu održavanju industrijskog mira tako što onemogućuju divlje štrajkove. Korupcija se može nadgledati. Hramovi, manastiri, crkve i džamije mogu dati prosperitetnom Kinezu motiv da osigura blagostanje. Verske i kulturne organizacije mogu dati ljudima smisao života koji nadilazi nezasitu glad za brzim ekonomskim rastom.

Krvava kineska prošlost je naučila Komunističku partiju da se boji haosa više nego ičega. Međutim, druga lekcija iz istorije kaže da oni koji žude za apsolutnom moći na kraju ostaju praznih ruku. Paradoks, koji mnogi u partiji počinju shvatati, je da bi Kina uspela, ona se mora odmaći od formule koja joj je tako dobro poslužila.

Ovo pitanje je od više nego intelektualnog značaja za ceo svet. To da li će Kina i dalje biti autoritarni div, hoće li stagnirati, raspasti se ili, kako bismo svi želeli, postati slobodnija i prosperitetnija, neće samo odrediti budućnost Kine već će oblikovati ceo svet.

vrati se pošalji komentar

vrh strane