Kragujevac

„Bomba“ marke „Zerda“

Arhiva Miodraga Živaljevića i M. Obrenović

Sedamdesetih godina prošlog veka, Miodrag-Miki Živaljević (59), poznatiji kao Zerda, samo je pojačao nijansu epiteta Kragujevca kao grada oružja. Izdanak kragujevačke fudbalske škole postao je bombarder u "crno-belom", strah i trepet za sve golmane one velike Jugoslavije, a potom i na drugim meridijanima.

Sve češće je u rodnom gradu, kako zbog porodičnih obaveza, prvenstveno brige za majku, tako i zbog sopstvenog osećanja da je lepši srpski nego američki san.

Nekadašnji vrhunski jugoslovenski fudbaler i jedna od velikih Partizanovih zvezda, sada živi u Americi, u Džeksonvilu, ili bolje bi se reklo, na sunčanoj Floridi čeka penziju za konačan povratak na zelenu travu svog životnog i fudbalskog doma.

- U fudbalu sam mogao da postignem i nešto više, ali rasplinuo sam se na život. Život je kratak i treba uzeti maksimum. Kad sve vidiš i prođeš, shvatiš da je najlepše u Srbiji, Kragujevcu i Beogradu. Ja sam srpska duša i odgovara mi odnos koji sam i danas zadržao sa starim drugovima, koje, ako mi nešto zatreba, mogu da pozovem u bilo koje doba dana i noći - iskren je Živaljević.

Tu, pre svih, misli na drugove iz detinjstva - Branimira Anđelkovića, poznatijeg kao Žilavko, nekadašnjeg fudbalera Radničkog, sada direktora Stadiona "Čika Dača", zatim Miladina Đokića, službenika Uprave prihoda, pa Petra Stefanovića, sada profesora u kragujevačkoj Politehničkoj školi:

- Setim se našeg "nesrećnog" detinjstva za koje nismo ni znali da je, u stvari srećno, kada smo po ceo dan igrali fudbal i maštali da budemo fudbalske zvezde ili, eventualno, glumci.

Onim pravim fudbalskim putem Živaljević je ozbiljno zakoračio kao sedamnaestogodišnjak, kada je dotadašnji igrač podmlatka Radničkog, učenik Aleksandra Vukotića Čamca, zapao za oko velikom Partizanu u koji ga je odveo tadašnji trener mladih Mirko Damjanović.

- Na moju fudbalsku karijeru presudno je uticao Dragiša Ristić, fudbalski zanešenjak, nekadašnji profesor istorije u kragujevačkoj Gimnaziji. On me je bodrio da idem na selektivne utakmice Fudbalskog saveza Srbije, odobravao mi odsustvo iz škole i, sećam se, delio je sve uspehe sa mnom. Presudila je utakmica koju su odigrale dve selekcije talentovanih igrača kao predigru meča Jugoslavija - Brazil, 25. juna 1968. godine, na stadionu JNA, kada sam postigao gol, koji mi je, u velikoj meri, odredio karijeru. U ekipi su bili Bora Đorđević, Mihalj Keri, Vladimir Bogićević, Aleksandar Panajotović i još neki, potom poznati fudbaleri - priseća se Živaljević.

Partizan je, u pravom smislu te reči bio velika fudbalska, ali i životna škola:

- Imali smo odlične igrače, ali ta, moja, generacija nije ostvarila ono što je obećavala. Presudio je nedostatak drugarstva. Tim je bio mnogo dobar. Radomir Antić, Nenad Bjeković, Nikola Budišić, Refik Kozić, Idriz Hošić, Bora Đorđević... Ali, nije bilo odgovarajuće hemije, bilo je trzavica, kao kada su se jednom pobili Bora Đorđević i Nišlija Nenad Cvetković, kada sam se i ja kao ponosni Kragujevčanin umešao, iako sam zbog tog istorijskog ponosa, uglavnom, držao po strani. Istina, bilo je tu mnogo dobrih ljudi i drugova, kao što su Nikola Budišić i Refik Kozić. Međutim, Beograđani su imali svoje klanove. Navijači su ostali za pamćenje, ali nas je atmosfera u ekipi sputavala.

To je bio povod da se naš sagovornik prebaci u aktuelni srpski fudbalski trenutak:

- Cenim Radomira Antića kao selektora. On je najzaslužniji što se naš fudbal vinuo u visine. Kakvu ligu imamo, rezultati reprezentacije su izvanredni. Antić je, verovatno poučen i brojnim iskustvima iz igračke prošlosti, shvatio da su timski duh i drugarstvo izuzetno važan činilac. Uspeo je da ekipa diše jednim plućima i da to bude dodatni kvalitet fudbalski jakog i dobro komponovanog tima.

Iako je, Partizan iz Živaljevićevog vremena imao izvanredne igrače, Miki, nažalost, nije imao tu sreću da sa „crno-belima“ osvoji titulu:

- To je pošlo za rukom narednoj generaciji, koju je kao trener predvodio Biće Mladinić. Ja sam morao da se zadovoljim trofejem takozvane Lige šampiona, turniru svih naših prvaka, na kojem smo, u finalu, pobedili Sarajevo, u gostima, sa 2:1.

Miki Živaljević bio je, prevashodno, golgeter, koga su krasili brzina, šut obema nogama i specijalnost za slobodne udarce. Od njega su strahovali i golmani kakvim je Jugoslavija obilovala, kalibra Envera Marića, Ratomira Dujkovića, Rizaha Meškovića, Radomira Vukčevića, Olje Petrovića, Refika Muftića. Iako je bio blizu reprezentativnog dresa, čini se da nije imao  dovoljno strpljenja da sačeka svoj trenutak u konkurenciji desnih krila, kakva su bili Ilija Petković ili Danilo Popivoda, na primer.

- Sticajem raznoraznih okolnosti otpao mi je dogovor sa Vujadinom Boškovom, pa sam, pošto sam se posvađao sa trenerom Tomom Kaloperovićem, iskoristio poznanstvo i interesovanje nekadašnjeg golmana Perice Radenkovića, da pristupim tadašnjem nemačkom drugoligašu Nirnbergu, koji je on tada vodio. Da bih, zbog tadašnjih propisa mogao da to ostvarim, morao sam da se amaterizujem i zaigram za Spartak iz Subotice – priseća se Živaljević početaka na internacionalnoj sceni.

Sa Nirnbergom se preselio u Bundes ligu, potom sledi epizoda u Olimpiku iz Liona, u kojem je igrao, a potom ga i vodio Eme Žake, tu mu je saigrač bio i čuveni Žan Tigana. Sledi odlazak u Ren, koji je tada igrao u Drugoj francuskoj ligi. Kao tridesetjednogodišnjak, tada je već razmišljao o okončanju fudbalske karijere, pa je odabrao SAD, gde su fudbalski zahtevi osetno manji, a Amerika je – Amerika. Sa Splićaninom Slavišom Žungulom igrao je mali fudbal za Njujorške strele, a potom je ponovo zaigrao veliki fudbal, za Džeksonvil, gde je bio najbolji igrač plej-ofa i šampion Ameriken soker lige. Karijeru je završio u Americi 1984. godine.

- Tada liga nije bila mnogo jaka. U poslednje tri-četiri godine investicije u fudbal su velike, što je bilo očigledno i na nedavnom Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi. Zabluda je da fudbal nije popularan u SAD. Tamo ima više fudbalera nego stanovnika kod nas. Imaju ambicija i takmičarski duh, ali nemaju dovoljno kvalitetnih trenera – ocenjuje Živaljević, koji se bavio trenerskim pozivom, ali onako uzgred, nije mu se sasvim posvetio.

Sedam-osam godina organizovao je Fudbalsku školu u Džeksonvilu, za dečake od devet do 15 godina, koja je sasvim dobro radila, ali sada Živaljević nema nikakve dodirne tačke sa fudbalom.

Smatra da mu je fudbal omogućio da bolje živi, da stekne neophodna životna iskustva. Da može da kaže da je igrao u istom timu sa fudbalerom kakav je Uli Henes, sadašnji direktor Bajerna, zatim sa Peruancem  Teofilom Kubiljasom, sa kojim je igrao mali fudbal, ili protiv veličine kakva je kapiten Nemačke Franc Bekenbaurer, za koga smatra da je najbolji igrač protiv koga je igrao- čudo od igrača. Kad smo već kod rivala, priseća se i da mu je bilo neverovatno teško da igra protiv Džemala Hadžiabdića, iz mostarskog Veleža, koga se seća kao specijaliste za klizajuće startove, upornog, ali korektnog fudbalera. Od saigrača u Partizanu ceni da je najbolji bio Nenad Bjeković. Ali, publika ga nije volela. Od Kragujevčana najradije se seća Srbe Nedeljkovića i Srbe Marinković, kao i Slobodana Karatošića, koje i viđa. Sa njima se, nekada, najviše i družio.

Još jedan fudbaler je visoko kotiran na vrednosnoj fudbalskoj skali Mikija Živaljevića. To je njegov rođeni brat Aleksandar-aca.

- Bio je vrstan fudbaler našeg Radničkog, Hajduka iz Kule i tadašnjeg drugoligaša Splita. Igrao je, takođe, desno krilo. Bio je stariji od mene, pa sam ga imitirao. Dogodilo se da je imitacija ispala bolja od originala – sa setom priča Miki, koji nikako ne može da prežali što je brat, za koga je, naravno, bio vrlo vezan, prerano otišao sa fudbalskog i životnog terena.

Sada su misli fudbalera zlatnim slovima upisanog u Partizanovu istoriju uperene ka Srbiji. Nekadašnji odličan đak Kragujevačke gimnazije, koji nije nastavio školovanje zbog magične igre, osetio dobar deo čari koji donosi fudbal, kao što su devojke, novac i svetlosti svetskih velegrada, smatra, što valjda nije izuzetak, da su u Srbiji srećniji oni koji jedva perživljavaju, nego oni u Americi, koji misle da su srećni.

- Ja sam se prilagodio Americi, ne ona meni – iskren je Miki.

U Americi će, svakako, ostati sin Aleksandar (36), pogađate zbog čega s ponosom nosi to ime, koji je tamo završio Filozofski fakultet, radi kao socijalni radnik, bavi se slikarstvom i ima srpske nazore i poglede. Ćerka Ketrin (24), koja je, takođe, završila fakultet, a radi kao menadžer u restoranu. Ona ostvaruje američki san. Njih dvoje su, inače, najleši ostaci sećanja na tri braka fudbalskog zavodnika.

A kada se konačno, a dan se bliži, vrati u Kragujevac i Srbiju, Živaljević bi voleo da radi nešto u fudbalu. Kaže da to ne bi mogao da bude trenerski poziv, jer mu se, do sada, nije posvetio kao Antić, na primer, ali govori pet jezika, ima menadžerske sposobnosti i veliko fudbalsko iskustvo. Ali, iako često dolazi u svojub zemlju i zavičaj, nije zadržao tu fudbalsku vezu i sklon je zaključku da kod nas zaboravljaju stare asove. Ponekad se vidi samo sa Ivanom Ćurkovićem i Žarkom Zečevićem, fudbalskim čovekom sa fudbalskim pedigreom.

Međutim, i sama pomisao na povratak korenima, stvara emotivnu eksploziju. O čemu „bombarder“ može da razmišlja nego o eksplozijama, a one su, u njegovom slučaju, uvek bile eksplozije – zadovoljstva.

vrati se pošalji komentar

vrh strane