Kultura

Gusarska carica iz Badnjevca

Razgovor sa Jelicom Greganović o njenoj novoj knjizi kako je i red počinjemo od naslova. Pišete redovno na blogu b92, pa ste tako i raspisali “tender” za naslov knjige. Zbog čega ste odabrali baš ovaj naslov?

Sama ideja da na blogu raspišem tender za naslov mi se činila kao najbolji način da se čitaocima i komentatorima mojih blogova odužim time što ću im dati mogućnost da se naslovom potpišu na moju novu knjigu jer  sam se, zahvaljujući upravo njihovoj podršci i podstrecima, usudila da uopšte izdam i prvu knjigu. Oni su verovali u mene, odnosno u to da su moje priče na blogu vredne knjige. Dakle, ideja da kuma knjizi potražim na blogu je bila zahvalnosti čitaocima, komentatorima i kolegama blogerima, ali i nuđenje prilike za demonstraciju mašte. Jedino što nisam očekivala toliki odaziv i toliko dobrih i prosto neodoljivih predloga. Tada je nastao problem, jer nisam mogla da se odlučim i u pomoć je morao da priskoči moj izdavač, Alnari, savetujući da naslov bude narativan, u skladu sa mojim pričama, ali i naslovima prethodne dve knjige. Tako je prosto sam od sebe »iskočio« naslov »Od reči do reči«, koji mi je mimo bloga stigao mejlom od čitateljke iz Novog Sada. Naime, na tender za kuma su se javljali i čitaoci mojih knjiga koji na blogu ne učestvuju. Izgledalo je da je knjiga konačno »krštena«, ali ja prosto nisam mogla da se odreknem apsolutno najoriginalnijeg predloga koji je stigao na blog i koji me je danima zasmejavao, zato je knjiga dobila i »potkuma« i »podnaslov«, tako da je sada puni naslov moje treće knjige –»Od reči do reči ili Kako sam postala gusarska carica, strah i trepet južnih mora«.

Uostalom kada pročitate priče o burnim dešavanjima u mom užem okruženju, odmetanje u gusare i nije tako nelogično kao što na prvi mah izgleda.

Izmedju korica su Vaše priče koje privlače pažnju ne samo blogera, već i  čitalaca različitih generacija. Kako to objašnjavate?

Iskreno rečeno, moram da kažem da sam se iznenadila kada mi se javila čitateljka koja jako voli moje priče i ima – devet godina. Ubrzo posle toga sam dobila poruku od čitateljke koja ima više od - devedeset godina. Obe su mi se zahvalile za sladak smeh i priče u kojima su prepoznale i sopstvenu svakodnevicu. U tome je odgovor na vaše pitanje, bez obzira na pol ili godine, ljudi vole da se smeju i da makar  kroz tuđe oči ili reči u ovom slučaju, vide sa smešne strane stvari koje im se dešavaju svaki dan, one neprimetne sitnice od kojih su sastavljeni naši životi i koje često ili uopšte ne primećujemo ili ne umemo da ih doživimo i lakše preživimo smejući se i njima i sami sebi.
 
Da li  je tajna vašeg uspeha u “sitnicama koje život znače”?

Da, mislim da je to to. Naravno uz način na koji su te naizgled male stvari opisane. Kroz oči humora. Naime te »sitne stvari koje život znače« su ono što nas, bez obzira na vreme i prostor, spaja. Vreme prolazi, ali svakodnevica uglavnom ne. Zbog toga mnogi čitaoci u mojim pričama pronalaze sebe i događaje iz svojih života. One koje do tada nisu ni stizali da opaze ili ih nisu na taj način gledali i doživljavali, nisu im se činile vrednim  pažnje. A, upravo te »sitnice« su ono što nas spaja.

Pored toga verujem da deo uspeha pripada i formi priče. Priče su, naime, u poslednje vreme postale »literarni siročići«. Svi mahom pišu romane, a priče su postale nepravedno zanemareni književni oblik. Iako naš ulazak u literaturu, u najranijem detinjstvu, počinje pesmicama koje su zapravo kratke, jednostavne rimovane priče, iako su nama i mi svojoj deci pred spavanje čitali upravo priče, iako su priče osnova  narodnih predanja…dakle, uprkos svemu tome je priča sve manje. A ljudi očito ipak i dalje vole priče.

Vaši tekstovi se kreću u širokom rasponu od romantizma, do surove svakodnevice. Kom polu, od ta dva, je bliža Jelica Greganović?

»Surova svakodnevica« zvuči tako surovo, kao recimo »surova klima na severnom polu«…a ja kroz svoje priče pokušavam da kažem da dobar deo svakodnevice nije surov, sigurno ne toliko da mu se ne bi mogli i nasmejati. A to je verujem, kao što sam maločas i rekla, jedan od razloga što je moje čitateljstvo tako »šareno«, ljudima je lakše kada im neko pokaže da se ponekad dosadna ili naporna svakodnevica može lakše preživeti sa njene ipak postojeće smešne strane. Zajedno sa nama ništa manje smešnima u njoj.

Romantizam u mojim pričama je mahom rezervisan za sećanja, prema kojima vremenom gubimo objektivan odnos, pa čak i kad se trudimo da to izbegnemo. Toga sam svesna, kao i činjenice da romantizam boluje od »kožne bolesti« zvane patetika, a ja patetiku teško podnosim. Zbog toga je romantizam u mojim pričama »uzemljen« humorom, koji leči sve, pa i hroničnu patetiku koja je gora od suvog kašlja.

Moj muž kaže da sam ja »general lomljivog srca« i to je verovatno tačno, ako ništa drugo zato što su Žmuovi uvek u pravu. Humor mi služi da se sačuvam od lomljivosti.

Poreklom ste iz Šumadije, Badnjevca i to često direktno ili indirektno pominjete. Kada izgovorite Šumadija, šta Vam je prva misao?

Badnjevac. Prva asocijacija na reč Šumadija je upravo Badnjevac. U Kragujevcu sam rođena, ali u njemu nikada nisam živela. Porodice mojih roditelja su iz Badnjevca, Graca, Komarica i okolnih sela. Živela sam u Beogradu, ali sam najveći deo detinjstva provela u Badnjevcu i pomenutim selima, a Kragujevac mi je ostao rodni grad sa velikim G, jer su nas decu za odlazak u Kragujevac skidali sa drveća, umivali i oblačili u čisto i bele dokolenice.

Za mene je Šumadija zaljuljano zeleno, nakrivljene tarabe i hor žaba sa Lepenice, sve tetke, strine, kolekcija baba i prababa sa pratećim suprotnim polom, braon čojane suknje, na bridž pantalone i to da su ti svi neki rod. Krave kad ti žvaću pertle, konjske njuške mekanije od pliša, nakrivljeni peščari na seoskom groblju i kišama isprani bosiljak na njima, plavetnilo ranki prevučeno belom izmaglicom, hladne slavske sobe, miris tamjana i dunja. Uopšte, Šumadija su za mene kanate pune nezaboravnih mirisa, boja, zvukova i lica. Svako ima neki komadić geografije, ono »lečka« što mu se podvuklo pod kožu. Meni je to Šumadija. Pa makar to bio romantizam uhvaćen na delu.

Možemo li najaviti promociju Vaše nove knjige u Kragujevcu i kada?

Da, moja prva promocija knjige u životu je bila upravo u Kragujevcu i volela bih da i ovu novu, treću knjigu predstavim što pre upravo u Kragujevcu. S obzirom da moj izdavač, Alnari, u Kragujevcu ima knjižaru, verujem da će mi ispuniti želju i što pre mi organizovati promociju u rodnom gradu. Za srce. I svu moju brojnu, tako ponosnu rodbinu.

vrati se pošalji komentar

vrh strane